Kolko mi je dosadno u školi?

Često mi roditelji postave pitanje kada se vratim iz škole kako je bilo. Uvek im odgovorim da je bilo dobro, lepo. Odgovorim a da mi pritom ni ne prođe kroz glavu kako je zaista bilo u školi. Često se osećam čudno i različito jer ja zapravo volim školu. Volim druženje i ono tračarenje po odmorima. Skoro sve osobe sa kojima se družim i sa kime sa bliska ili idu u moje odeljenje ili su u nekom od susednih. Najveće druženje je zapravo ovde. Ne moramo da se dogovoramo kada i gde ćemo se naći jer se uvek zna vreme kada svi moramo da se nacrtamo u školi.

Da budem iskrena, kada kažem da volim školu hoću da kažem da volim odmore u školi i osobe koje u ovu školu idu. Međutim, kada su u pitanju časovi tu ne mogu da kažem da mi je uvek bajno i zanimljivo. Često sto puta pipnem telefon samo da bih videla kada će da zvoni, a čudno je što su to najčešće isti časovi ili časovi koje predaje isti profesor. Mnogo puta se desi da sama sebi kažem “ma zabatali ovo, učiću iz knjige kući sama”. Roditelji su ti koji “smaraju” da moram da pratim nastavu i da će mi biti lakše, a ne shvataju da to nije uvek tako. Više puta mi se desilo da lakše sama naučim gradivo kući bez objašnjenja nego da samu sebe bunim slušajući predavanja nekih profesora koji stalno vrte jedno te isto, i onda izgube više od pola časa na prvu rečenicu prve lekcije da ne stignu da je završe do kraja i onda ide opet ono kod kuće pročitajte ostalo. Pa zašto onda ne bih kod kuće pročitala sve? Opet se vraćamo na isto – smor. Dosadno mi je.

zvono.jpg

Dakle, kada bi se u školu išlo bez odmora i da je svako uvek sam za sebe moj odgovor na to koliko mi je dosadno u školi bi bio:

dova_ruke_rasirene1_big

Takođe jedan od lepših delova u školi mi je deo kada treba da se jede. Ja mnogo volim da jedem. I ovde ima tako mnogo odmora koji mogu da se iskoriste da odeš do prodavnice i kupiš da jedeš. Slatkiši su moj način preživljavanja u školi. I koliko god da mogu da jedem kući nekako je u školi to najslađe.

02e37e6f44b220beb06c5d41c92e6610

Sreda ujutru

Kada je tmurna kiša zamaglila moje prozore i kapljice koje glasno lupaju naterale me da otvorim oči krenula sam u neobično običan dan. Uspavala sam se za školu, po ko zna koji put i brzim korakom za 10 minuta stigla na već uveliko počeli prvi čas.

kisa

Sada sedim na ovoj stolici u toplom kabinetu i radim stvari za koje sam još juče znala da ću sada raditi ali se upravo sve oko menja. Svaka sreda je drugačija, a trebala bi da bude ista. Razmišljam, hoću li sledeće srede trčati ovako od ranog jutra i hoću li i sledećeg utorka leći kasno jer je Zoran dao domaći da se radi a ja sve moram poslednjeg dana? Ili će možda sledeća sreda biti sunčana, ili će možda krovovi biti prekriveni snegom? I čak i da bude sunčano ili bude snega hoću li u krevet leći nasmejana ili ljuta?

Postavljam sebi hiljadu pitanja svake noći, iako znam da moram da sačekam jutro da donese odogovore. Sreda je donela mnoge. Četvrtak će još više. A ja jedva čekam petak, jer samo on ne postavlja pitanja i ne moraš da razmišljaš o odgovorima.

Sreda ujutru, ja u školi, isto kao i svake srede. A opet tako potpuno neobično običan dan.

em